NASA je pre nekoliko dana objavila da će njen lovac na planete, teleskop „Kepler”, uskoro biti isključen jer se pokvario jedan od reakcionih točkova pomoću kojega se vršilo usmeravanje teleskopa. „Ja još ne bih otpisivao ’Keplera’“, izjavio je na poslednjoj konferenciji za štampu John Grunsfeld, astronaut koji je nekad davno popravljao Habla a danas je jedan od Nasinih direktora za kosmičku nauku. Ali su on i kolege iz agencije priznali da ako inženjeri hitno ne uspeju da poprave točak ili pronađu neki drugi način da održavaju preciznu orijentaciju teleskopa, kvar bi mogao da okonča jednu od najromantičnijih i najuspešnijih Nasinih misija: potragu za zemljolikim planetama u nastanjivim orbitama oko drugih zvezda. Upravo prošlog meseca astronomi su objavili da je “Kepler” pronašao dve nove planete, jedni malo veću od Zemlje, koja se okreće oko zvezde 1.200 sv. godina odavde a nalazi se u Goldilockovoj zoni, u kojoj se voda nalazi u tečnom stanju. Astronomi smatraju da mnoge potencijalno nastanjive planete, čak i manje i mnogo sličnije Zemlji, postoj, ali da još nisu otkrivene. U toj oceni se slaže i William Borucki (na slici), začetnik ideje “Kepler” i vođa stručnog tima iz Nasinog „Ames” centra. 
Kada je vest o mogućem gubitku “Keplera” procurela u javnost, tako se raspoloženje u astronomskim krugovima natmurilo. „Smatrali smo ga jednim od poklona čovečanstvu,“ izjavio je jedan astronom koji je želeo da ostane anoniman dokle god NASA ne potvrdi status misije. „Ako ode, svi ćemo biti na gubitku – to je sigurno“. “Kepler”, lansiran u martu 2009. godine, i kruži oko Sunca na približno istoj udaljenosti kao i Zemlja. Njegova misija se sastojala u potrazi zc pregledati oko 150.000 zvezda u sazvežđima Labuda, Lire i Zmaja i loviti male promene u njihovom sjaju, koji proizvodi prolazak planeta, odn. tranzit, ispred zvezda. Teleskop je identifikovao 130 planeta i još 2.740 kandidata. Borucki je podsetio da je oko 230 njih veličine Zemlje, dok je drugih 820 samo dvaput veće od naše planete. Sve planete su kamene strukture kao i naš svet. Do sada, “Keplerova“ misija je koštala do sada $600 miliona. Konstruisan je da operiše oko tri ipo godine, ali je prošle godine misija produžena na još tri godine, do 2016. Obzirom da se Zemljin tranzit ispred Sunca dešava samo jednom godišnje, astronomi imaju šansu još dve godine da posmatraju tranzite planeta koje love, koje imaju slične orbite kao mi. 
Bez dodatnog vremena, podaci će biti nepotpuni, smatraju astronomi, pa će i odgovori biti malo nedefinisaniji nego što bi trebali da budu. Geoffrey Marcy, “Keplerov“ astronom sa Berklija, kaže da bi bez podataka sa teleskopa “Kepler“ astronomi bili „na ivici“ da odgovore na pitanje koliko su česte Zemlje u galaksiji, i sa manje statističkih podataka nego što su se nadali. U januaru, inženjeri su konstatovali da jedan od reakcionih točkova (№3) koji je zadužen za finu stabilizaciju teleskopa počinje da koči. Zato su ga isključili na nekoliko nedelja i pustili da se “odmori”, nadajući da će se sintetički lubrikant za podmazivanje osovine nekako raširiti i rešiti nastali problem. Ali kada su ga posle 10 dana ponovo aktivirali, trenje je još uvek bilo tu. Do sada, problem nije uticao na program teleskopskih osmatranja, ali u prošli utorak (14. maja), letilica je automatski prebačena u tzv. safe mode[1], a inženjeri su odlučili da zaustave reaktivni točak. Iako je znatno manji od Hablovog teleskopa, “Kepler” je najveći teleskop ikad poslat van Zemljine orbite. Period rotacije oko Sunca mu je 372,5 dana, a njegovu orbitu NASA opisuje kao „Earth–traling“. Težak je 1.052 kg. “Kepler” je konstruisan za merenje skoro neprimetnih varijacija u sjaju zvezda što može da znači da se oko nje okreću planete. NASA se nada da će otkriti zemljolike planete koje de okreću na udaljenosti koja dozvoljava tečnu vodu, što bi značilo da su potencijalno dobre za život. Orbita teleskopa je takva da je za 3 godine posmatrao preko 150.000 zvezda. U svom fikiranom vidnom polju fotometar teleskopa konstantno beleži sjaj preko 145.000 zvezda glavnog niza. Ti podaci se šalju na Zemlju, gde se analizira eventualna promena u sjaju tih zvezda. 
Za sada, procene su da ima preko 17 milijardi planeta sličnih Zemlji u našoj galaksiji. “Kepler” je lansiran sa četiri reakciona točka, ali je 14. jula prošle godine točak №2 već ispao iz pogona jer je pokazivao iste simptome. Čitava letilica “Kepler” zahteva tri točka za pravilno i precizno usmeravanje, a sada je ostala sa samo dva. Nedostatak tri funkcionalna točka najverovatnije će uskratiti teleskopu mogućnost da se dovoljno precizno usmerava u potrazi za zemljolikim egzoplanetama. Rukovodioci projekta se ipšak još nadaju da će nekako popraviti situaciju terajući inkriminisani točak da se okreće napred–nazad, pa čak i da pokušaju da aktiviraju onaj isključen prošle godine, za šta će im, prema rečima zamenika menadžera programa Charlesa Sobecka iz „Amesa“, trebati najverovatnije nekoliko meseci. Deo tog vremena svakako će otići i na razmišljanje o tome šta bi teleskop, koji se inače nalazi u odličnom stanju, mogao da radi ako više ne bude u stanju da lovi daleke planete. Inženjeri podsećaju da se gruba orijentacija letilice još uvek može obavljati upotrebom brodskih trastera. Borucki je izjavio da je projekat “Kepler” imao dugačak put – i fenomenalne uspehe – i da on još nije spreman da kaže da je sve gotovo. Kada su početi da se rade planove za “Kepler”, priča dalje Borucki, niko nije znao da li stvarno druge zvezde imaju planete; sada znamo da ih skoro svaka u galaksiji ima i da je najbliža egzoplaneta udaljena od nas samo 10 svetlosnih godina. „Ja sam prezadovoljan i iznenđen onim što smo do sada postigli,“ kaže on. Astronautu Grunsfeldu, koji je bio mehaničar Hablovom teleskopu tokom nekoliko iscrpljujućih kosmičkih izlazaka, “Keplerov“ kvar posebno teško pada. „Nažalost, ne nalazi se na takvom mestu da mogu da odem i popravim ga,“ šali se ipak astronaut u penziji.
Draško Dragović, preuzeto sa „Astronomski magazin“ uz dozvolu autora i urednika.
Vjerovanje da je voda izvor života koji daje snagu i besmrtnost nalazimo gotovo svuda. Iz takvog uvjerenja nastali su bogati obredi i simbolika. Neki od tih obreda su i ratarski običaji prizivanja kiše. Kiša se smatra simbolom nebeskog utjecaja na Zemlju i predstavlja sam čin oplodnje. Predanja te vrste su široko rasprostranjena na svim kontinentima. U meteorološkom smislu oborinski elementi poput kišnih kapi, kristala i pahuljica produkt su složenih fizikalnih procesa. Sunčeva toplina uzrokuje isparavanje vode s površine zemlje, koja se zatim u vidu vodene pare diže visoko u zrak. Za razliku od ljetnog zraka koji je puno topliji, zimski zrak je hladniji i zasićenost vlagom postaje mnogo brža. Vodena para dovodi do stvaranja oblaka čije kapljice se na putu u visinu sudaraju i ujedinjuju s drugim kapljicama. Niske temperature u atmosferi, minus 20 stupnjeva Celzijusovih i niže, uvjetovat će smrzavanje kapljica vodene pare. Smrznute kapljice će nastaviti rasti skupljajući i dalje u svome letu druge kapljice iz oblaka. Temperatura viša od nula stupnjeva Celzijusovih otopit će kristale koji će zatim u obliku kiše pasti na tlo. Da ovo “Božje davanje” ne uživa samo Majka Zemlja pokazalo je i novo otkriće da sa Saturnovih prstena pada kiša koja natapa planet. Prethodna istraživanja upućivala su na to da su Zemlja i Titan jedini svjetovi u Sunčevom sustavu gdje kiši, iako je na Titanu ta kiša metan, a ne voda i pada jednom u tisuću godina. “Mogu proći stoljeća između pljuskova, ali kada se oni dese, oni deponiraju nekoliko desetaka centimetara ili čak metara kiše”, kazao je u ožujku 2012. godine za BBC dr. Ralph Lorenz iz John Hopkins laboratorija za primijenjenu fiziku (JHUAPL) u Marylandu. Izračun se temeljio na nalazima letjelice Cassini i sonde Huygens koja je prošla kroz Titanovu gustu atmosferu. Međutim, najnovija istraživanja su pokazala da sa Saturnovih prstena pada kiša koja natapa planet. Vijest o tome preplavila je internetske portale. Analizom podataka iz opservatorija na Havajima, astronomi Sveučilišta Leicester otkrili su da nabijene čestice vode padaju sa Saturnovih prstena po velikim površinama planeta, utječući na sastav i temperaturu velikih dijelova gornjeg dijela atmosfere. James O’Donoghue, vodeći autor studije, navodi da je Saturn prvi planet koji pokazuje interakciju između atmosfere i prstena. Prema njegovim riječima, glavni efekt kiše iz prstena je taj da ona “gasi” ionosferu, smanjujući gustoću elektrona. To je astronomima dalo odgovor na pitanje zašto su godinama na pojedinim mjestima na Saturnu bilježili neuobičajeno nisku gustoću elektrona. Studija objašnjava da magnetsko polje Saturna privlači vodene čestice prema planetu i tako proizvodi efekt kiše. Bila ona “Božje davanje” ili posljedica složenih fizikalnih procesa, izgleda da se kiša, osim na Zemlji, u Sunčevom sustavu može sresti još jedino na Saturnu.
