astronautika.com

“Roskosmos” predlaže svojim zapadnim partnerima u programu MKS povratak na kratkotrajne misije na Međunarodnoj Kosmičkoj stanici. Sadašnji režim obuhvata misije trajanja izmedju 140 i 180 dana, dok direktor programa letova sa ljudskim posadama u “Roskosmosu” Aleksej Krasnov predlaže kraće misije u trajanju od nekoliko nedelja do mesec, maksimum dva meseca. Iako osnovni razlog ovog predloga nije naveden, pretpostavlja se da će se skraćenjem letova na MKS postići veća raznovrsnost naučnih eksperimenata, uz mogućnost obnavljanja misija kosmičkih turista koje su ukinute kada je spejs šatla prestao da leti i kada je na Rusiju pala obaveza da obezbedjuje letove posada do MKS. Takodje, treba spomenuti da se ova inicijativa poklapa sa nagoveštajima da bi posle 2016. na MKS mogli da borave astronauti Brazila i Izraela. Skraćenje misija ne odnosi se na sve letove prema ISSu već samo prema dijelu istih, dok bi dugotrajne misije i dalje ostale kao važan segment rada i boravka astronauta na Kosmičkoj postaji.

Grujica Ivanović, preuzeto sa Astronomski magazin uz dozvolu autora i urednika.

U RKK “Energija” su u toku detaljna testiranja sistema višenamenskog laboratorijskog modula (MLM) “Nauka” i malog čvornog modula (UM) za MKS. Modul MLM “Nauka” će biti spojen sa stanicom decembra 2013, dok se lansiranje UM planira u prvoj polovini sledeće godine. Modul UM je jedan od najkritičnijih elemenata razvoja kako postojećeg ruskog segmenta MKS, tako i buduće ruske orbitalne stanice koja će naslediti MKS. Ovaj modul ima šest agregata za spajanje i biće pripojen uz MLM “Nauka”. Čvorni modul je razvijen na koncepciji modula za spajanje orbitalne stanice “Mir” i biće spojen uz MKS tokom misije modifikovanog broda “Progres”, dok će za lansiranje biti korišćena RN “Sajuz U”. Za to vreme, MLM “Nauka” će prema stanici biti lansiran sa Bajkonura najsnažnijom ruskom RN “Proton”. Pre dolaska MLM “Nauka”, da bi njegovo spajanje bilo moguće, od MKS će biti odvojen stari modul za spajanje “Pirs”. Neophodne radnje za njegovo odvajanje od MKS biće obavljene tokom poslednje od šest kosmičkih šetnji ruskih kosmonauta planiranih na MKS tokom ove godine. Za to vreme, ruski kosmonauti misija MKS-38-42 koji će od kraja 2013. do kraja 2014. raditi u modulu “Nauka” (Kotov, Rjazanski, Tjurin, Skvorcov, Artemjov, Lončakov, Samokutjajev i Serova) obavili su prve pripreme u samom modulu u pogonima RKK “Energija”.

Grujica Ivanović, preuzeto sa „Astronomski magazin“ uz dozvolu autora i urednika.

Kada nekoliko većih sudara, zbog gustoće objekata u niskoj Zemljinoj orbiti, izazove niz novih, uvećava se količina opasnog otpada u orbiti. Nagomilavanje svemirskoga otpada predstavlja ozbiljan problem. Američko Nacionalno istraživačko vijeće (NRC) je 2011. godine izradilo studiju kojom je upozorilo NASA-u da mora prihvatiti novi strateški plan kako bi se suočila s rizikom koji predstavljaju komadi otpada u orbiti oko planeta Zemlje. Otpad koji uglavnom čine stari generatori i sateliti postiže brzinu i do 30 tisuća km/h. Njegovim nagomilavanjem povećava se mogućnost Kesslerovog sindroma na koji je još davne 1978. godine upozorio znanstvenik Donald J. Kessler. Kesslerov sindrom je pojava koja nastaje kada nekoliko većih sudara, zbog gustoće objekata u niskoj Zemljinoj orbiti, izazove niz novih uvećavajući tako količinu opasnog otpada u orbiti. Nacionalno istraživačko vijeće sugerira da otpad i krhotine, osim što mogu uništiti vrijedne satelite, mogu izazvati i fatalne posljedice. Dr. Heiner Klinkrad, iz Europske svemirske agencije, pojasnio je da materijal od desetak centimetara može uništiti neku letjelicu, kao što i onaj od jednog centimetra može oštetiti ili onesposobiti ispravan satelit. Američka mreža za praćenje svemirskog otpada je do kraja 2006. godine katalogizirala skoro 10 tisuća opasnih objekata u orbiti, da bi do srpnja 2011. godine broj prešao 16 tisuća. Prema nekim podacima oko Zemlje, u niskoj i geostacionarnoj orbiti, brzinom od 28162 km/h kruži 110 tisuća komada svemirskog smeća teškog 1800 tona. Svemirski deponij čine i 2671 komunikacijski i vojni satelit. O načinima rješavanja ovoga problema raspravljalo se je na svjetskoj konferenciji o svemirskom otpadu održanoj u travnju 2013. godine u njemačkom gradu Darmstadtu. Europska svemirska agencija (ESA) je prikazala animaciju nekoliko mogućih rješenja. Rješenja se uglavnom temelje na izgradnji i lansiranju letjelice-čistača. Njen zadatak bi bio svemirski otpad uhvatiti radi odvoženja u sigurnu zonu ili ga odmah uništiti. Također postoji i mogućnost uništavanja svemirskog otpada snažnim laserskim snopom sa Zemlje. Zahvaljujući specijaliziranim radarima, svemirske agencije pažljivo prate njegovo kretanje. Međutim, to za sada ne rješava problem svemirskog otpada. Osim za letjelice s vlastitim pogonom, sudare sa svemirskim otpadom je teško izbjeći. Njihova prisutnost u orbiti oko Zemlje predstavlja opasnost za skoro tisuću komercijalnih, civilnih i vojnih satelita u orbiti oko Zemlje, a ta industrija godišnje ostvari prihod veći od 150 milijardi dolara.

Slađana Bem, preuzeto sa Zvjezdarnice (www.zvjezdarnica.com) uz dozvolu autorice i urednika.

Danas, 13. svibnja, američka špijunska mreža je zabeležila lansiranje kineske rakete iz Satelitskog lansirnog centra Xichang. To i nije bilo neko iznenađenje, jer je Xichang jedan od najaktivniji kosmičkih centara u Kini. Međutim, ovog puta se nije radilo o kosmičkom letu. Kineska novinska agencija „Xinhua“ je izjavila da se radilo o rutinskom lansiranju naučne sounding rakete koja će da proučava Zemljinu magnetosferu. Ali izgleda da ova verzija nije tačna. Zapravo, čini se da su Amerikanci prisustvovali probnom lansiranju novog antisatelitskog sistema (ASAT) a da je „sounding raketa“ bio zapravo trostepeni projektil „Dongneng-2“ (DN-2 /能二号). To je novina samo po sebi, jer su Kinezi 2007. izveli jedan ASAT test i u niskoj orbiti uništili svoj meteorološki satelit, stvorivši hiljade opasnih krhotina kosmičkog otpada. Novina je u tome što je, prema preliminarnim podacima, DN–2 dostigla visinu od preko 10.000 km, što znači da je ovaj suborbitni let dostigao najveću visinu još od 1976. godine, kada je lansiran američki eksperiment za testiranje teorije relativiteta, „Gravity Probe A“. Do sadašnji kineski rekord lansiranja na suborbitnu visinu iznosio je oko 2 hiljade kilometara. Nakon što je oslobodila oblak barijuma radi optičkog praćenja, ostatak rakete – verovatno sa kinetičkim presretačem – ubrzo se vratio u atmosferu i pao u Indijski okean. Ako su sposobnosti DN–2 tačno procenjene, Kina je, dakle, u stanju da obori neprijateljske satelite stacioirane i na visokim orbitama, kao što je GPS. Neki nepotvrđeni izvori govore i o geostacionarnim orbitama visokim preko 36.000 km, gde se nalaze komunikacioni sateliti za rano upozoravanje i elektronsku špijunažu. Niko ne zna detalje o konstrukciji DN–2, ali se špekuliše da bi mogla imati četiri stepena na čvrsto gorivoi jedan ili dva dodatna stepena na tečno gorivo sa motorima koji mogu da regulišu potisak kako se presretač približava meti. ASAT test iz 2007. lansiran je sistemom SC–19, baziranom na balističkom projektilu DF-21. Veruje se da je DN–2 koristio sličnu tehnologiju. U januaru 2001. američki (Bušov) ministar odbrane Donald Ramsfeld, postavljen za zapovednika Kongresne komisije za kosmos, predložio je da „US moraju oštro da pojačaju nacionalnu kosmičku politiku i stvore mogućnost da predsednik može da postavi oružje u kosmos kadro da odbrani svaki napad na američke interese“. Već sledeće godine Amerika je istupila iz Ugovora o antibalističkim projektilima, što im je dalo odrešene ruke da postavljaju projektila i „odbrambeno“oružje u kosmos. Samo „tupsoni“ nisu mogli da shvate da je čitava strategija okrenuta direktno protiv Kine kao tihog neprijatelja broj 1 američkoj ekspanziji ne samo u regionu već i u svetu. Uz to, Kineska oslobodilačka armija je još jedina u svetu koja brojčano i materijalno može teorijski da se surotstavi Americi. Kao odgovor američkom naoružavanju u kosmosu, Kinezi su započeli vojni odbrambeni kosmički program, koji je uključivao i antisatelitsku odbranu. A onda je početkom 2007. svetom prostrujala vest da su Kinezi oborili svoj meteorološki satelit FY-1C iz serije Fengyun, težak 750 kg, koji je leteo na polarnoj orbiti visokoj 865 km. Amerikanci su bili zgranuti – bio je to prvi poznati „napad” na neki satelit još od 1985, kada su oni izveli sličan test koristeći projektil ASM-135 ASAT za uništavanje satelita P78-1. Kinezi su se pravili ludi, a američki ministar vojske je hitno odleteo za Peking da se žali kako, eto, takve stvari nemaju smisla i da Kina pokušava nešto što se „svetu” ne dopada. Najnovije lansiranje je samo nastavak stare priče. Sigurno se neće završiti na ovome…

Draško I. Dragović, preuzeto sa Astronomskog magazina uz dozvolu autora i urednika.

Odluka NASA-e da Evropa gradi sevisni modul kosmičkog broda “Orion” je jedna od najneobičnijih poslovnih odluka donetih u SAD. Od “Mercurya”, od čijeg poslednjeg kosmičkog leta nas upravo sada deli pedeset godina, do nedavno po mnogima prerano prizemljenog spejs šatla, nikada nijedan američki kosmički brod nije nosio ijedan deo koji je projektovan ili napravljen izvan SAD. Ova odluka je utoliko interesantnija što kada je NASA dodelila ugovor “Lokid Martinu” da krene sa razvojem novog američkog kosmičkog broda, nije bilo nikakvog pomena evropskog učešća u ovom projektu. Od dana kada se pre oko godinu dana prvi put pojavila vest da se u NASA-i nose mišlju da uključe ESA-u u program razvoja broda koji će tokom sledećih decenija biti osnova američkog nacionalnog kosmičkog programa, nisu se mogle čuti negativne reakcije na Kapitol hilu. Očigledno da je ova varijantna detaljno analizirana izmedju Vašingtona i Brisela. Istovremeno, stručnjaci NASA-e su pomno pratili kako teku misije evropskog teretnog broda ATV koji od 2008. vrlo uspešno snabdeva MKS tonama goriva i neophodne opreme za nastavak. Rezultat je poznat – januara ove godine su NASA i ESA zvanično potpisali ugovor kojim se Evropa pridružuje projektu gradnje Višenamenskog kosmičkog broda sa ljudskom posadom (MPCV) ”Orion”. Nemačka kompanija EADS Astrium sa sedištem u Bremenu će na bazi tehnologije broda ATV razviti servisni modul za američki “Orion”, dok će “Stari svet” zauzvrat dobiti priliku da praktično do završetka programa MKS koriste američki deo Kosmičke stanice. Novi servisni modul “Oriona” će nositi dobro poznatu konfiguraciju od četiri “ukrštena” panela sunčevih baterija sa ATV (verzija “Lokida” je imala okrugle panele) i većinu sistema pozajmljenih sa evropskog teretnjaka. Zanimljivo je da će umesto evropskog motora, NASA obezbediti američki orbitalni manevarski motor (OME) koji će predstavljati osnovnu pogonsku jedinicu “Oriona”. Iako je ugovor izmedju dve kosmičke agencije odjeknuo kao prava senzacija, treba istaći da u njemu postoje izvesna ograničenja o kojima se ne govori tako glasno kao što se, sa obe strane okeana hvali smeli potez rukovodstva NASA-e i ESA. Naime, za sada je izvesno da će evropski servisni modul leteti samo tokom prve istraživačke misije “Oriona” (EM-1) planirane 2017. Pitanje eventualnog učešća Evrope u gradnji servisnog modula za drugu misiju “Oriona” EM-2 je ostalo otvoreno. Očigledno u NASA-i žele da vide kako će odraditi evropski servisni modul za vreme prve misije “Oriona”, pa će tek posle toga doneti odluku dali da nastave saradnju sa ESA-om, ili da se vrate koncepciji modula na kojoj rade u “Lokidu”. Drugi problem je, naravno novac. Naime, na nedavnom ministarskom savetu EU, za razvoj servisnog modula odobreno je “samo” 250 miliona eura, daleko manje od neophodnih 455 miliona. U ESA-i medjutim kažu da je to standardan proces u finansiranju kosmičkih projekata i da će drugi deo biti odobren na sledećem sastanku misnistara 2014. Ukoliko Evropa bude snabdevala “Orion” servisnim modulima posle 2017. onda će ugovor biti zasnovan po principu “razmene u naturi” – mi vama servisni modul, vi nama mesto za jednog evropskog astronauta. Rak rana evropskog kosmosa je da “Stari svet” nema kosmičkog brod, tako da će preko servisnog modula i “Oriona” koji će leteti znatno dalje od MKS, obezbediti svoje prisustve u budućim pilotiranim misijama u duboki kosmos.

Grujica Ivanović, preuzeto sa Astronomskog magazina uz dozvolu autora i urednika.