Osmog listopada u ponoć po našem vremenu Nasina robortska letilica LCROSS (Lunar CRater Observation and Sensing Satellite) uspešno se odvojila od gornjeg raketnog stepena „Centaur” sa kojim je bila spojena još od početka juna 2009. godine, kada su LCROSS i LRO dopremljeni u Svemirski lansirni kompleks 41, par dana pred lansiranje sa Cape Canaverala.
LCROSS pred udar u Mjesec
Nakon odvajanja, LCROSS je napravio manevar okretanja za 180 stepeni, te uključio kočione motore, čime je povećao rastojanje između sebe i „Centaura” na oko 600 km, što je od naučnog tima procenjeno kao optimalno rastojanje za posmatrnje udara „Centaura” u površinu Meseca. To se desilo jutros u 11:31:19 po Griniču – letilica je tresnula u krater Cabeus, u blizini južnog pola. Četiri minuta kasnije, nakon što je poslao poslednje naučne podatke kontrolnom centru, kontrolisano je pao i satelit LCROSS.
Ono što su naučnici dobili sa LCROSS-a jeste snimak kratkog infracrvenog bljeska raketnog bustera u trenutku njegovog udara u površinu i jasno formirani udarni krater. Ono što je sve zapanjilo jeste potpuno odsustvo očekivanog oblaka prašine i krhotina. Ništa bolje nije prošlo ni stotine teleskopa i opservatorij koje su pratile ovo finale Nasine misije koja je imala za cilj potragu za vodom na Mesecu.
Neposredno nakon isplaniranog sudara, nije uočen nikakav očigledan trag spektakularne „eksplozije”, kao što su svi očekivali. „Gađanje Meseca uvek je nepredvidiv poduhvat,” izjavio je na konferenciji za štampu Anthony Colaprete, istraživački direktor LCROSS.
LCROSS računalni prikaz
Colaprete nije dao definitivan odgovor zašto vizuelna kamera nije snimila događaj, ali je dodao da postoje interesantne promene među spektroskopskim podacima koje je verovatno izazvao oblak krhotina. „Ubeđen sam da su ti podaci vezani za sudar,” kazao je on.
Najgori mogući scenario bi bio da je raketa udarila u stenu a ne u mekano, rastresito tlo. U tom slučaju, oblak krhotina se nebi mogao podići na visinu od minimum 1,5 km koliko je potrebno da ga osvetli Sunce i da bude registrovan sa LCROSS-a.
Zbog ugla kratera, oblak bi trebalo da se podigne do visine od 2,5 do 3 km da bi ga spazili teleskopi sa Zemlje. Očekivao se vodoskok prašine visok najmanje 10 km.
Događaj je pratio i Hablov teleskop, ali njegovi podaci još nisu obrađeni. Tragove udara je pratilo i nekoliko velikih opservatorija, uključujući Keck i Canadsko-Francusko-Havajske teleskope na Mauna Kei, ali ni oni nisu ništa registrovali. Jedini pozitivan raport stigao je sa opservatorije Kitt Peak u Arizoni, koji je u bljesku vidljive svetlosti ulovio prisustvo natrijuma.
„Svi smo pomalo razočarani jer nismo videli ništa,” izjavio je David Morrison, direktor Nasinog Instituta za lunarno istraživanje.
Bez obzira na veliki naučni značaj, današnji izveštaj mnogi smatraju za jedan od najkonfuznijih epizoda u dugoj istoriji Nasinog istraživanja Meseca. Iako je letilica radila kako se to od nje očekivalo i ostala do kraja u kontaktu sa kontrolorima misije, jasno je da naučnicima i gledaocima nije pružila ono što se od nje očekivalo.
Neposredno pred udar..
Za razliku od katastrofalnog promašaja, kakav je bio “Mars Pollar Lander” iz 1999. godine, ili euforičnog uspeha, kakav je bio sudar “Deep Impacta” i komete Tempel-1 iz 2005., izgleda da ovo nemanje eksplozije ostavlja zvaničnike u nedoumici kako da reaguju.
Veliko pitanje na koje su naučnici očekivali odgovor glasilo je: ima li značajnije količine vode na Mesecu? Prošlog meseca je otkrivena voda u Mesečevem tlu (o tome sam pisao u tekstu “Značaj lunarne vode”), ali njena količina je bila relativno mala.
Takođe ostaje misterija da li mračni krateri poput Cabeusa mogu da se ponašaju kao hladni termosi i da zarobe molekule vode koje oslobađaju komete pogađajući Mesec. Podaci koje je prikupio “Lunar Prospector” s kraja devedesetih, pokazuje visoku koncentraciju vodonika u Cabeusu. On bi mogao da pripada vodenom ledu koji je pomešan sa stenama i tlom u dubinama kratera.
LCROSS je bio projektovan da otkrije prisustvo vode drugih molekula koji bi leteli u oblaku prašine koji će podići raketa kad udari o tlo. Takođe je trebalo da minut pre sopstvenog udara o tlo izvrši potragu za molekulima vode prema pozadinskom zračenju Sunca.
Bez oblaka dignute prašine naučnicima je teško da odgovore na postavljana pitanja, ali Colaprete smatra da će spektroskopska očitavanja biti dovoljna da se utvrdi prisustvo sastojaka vode. „Trebaće nam verovatno oko 2 nedelje da odgovorimo ima li vode ili nema,” ističe Michael Bicay, naučni direktor Ames Research Centra.
Draško Dragović
