Naš suradnik Slavko Stojanov imao je priliku posjetiti jednu od baza vanzemaljske inteligencije na udaljenoj planeti iz serijala “Ratovi zvijezda”. Pročitajte njegove impresije i pogledajte kakve je prizore uhvatila njegova kamera vođena izrazitim darom i osjećajem za kadriranje; Sticaj okolnosti omogućio mi je da obidjem nekoliko mesta na kojima su snimljene pojedine scene iz poznatih filmova: Smrt na Nilu, Zlatno oko – Bond 007, Engleski pacijent, Kontrabandiere, Ratovi zvezda… Prvi deo priloga opravdao bi smisao da se nadje na Blogu AM-a prikazom „…daleke peščane planete Tatuine čije stanovnike terorišu vojnici Imperije“. Film „Ratovi zvezda“ je raskošna svemirska bajka o dobru i zlu sa zadivljujućim vizuelnim i zvučnim efektima. Bez obzira što je za mene Kjubrikova „Odiseja 2001“ u samom vrhu naučnofantastičnog filma uopšte, gore pomenuti film poseduje jednu posebnu draž – maštovitost u elaboriranju zamisli o vanzemaljskom životu uspešno smeštene u prepoznatljive ljudske okvire. Pretpostavljam da pripadam manjini ako kažem da me pustinja i peščane dine daleko više privlače nego more, peščane plaže i gomile oskudno odevenih turista na njima. I tako, nas nekolicina istomišljenika ostavismo lepše polovine na plaži tuniskog El Kantauia da bi se priključili manjoj grupi italijana na putu ka obroncima Velikog Erga. U sam smiraj sunca tog istog dana, naši saputnici italijani uživali su u ulozi Lorensa od Arabije jašući kamile i usput toliko galamili da se jadne životinje uzbunile i rasprštale po pustinji da su vodiči imali muke da ih pohvataju i vrate na uobičajenu rutu. Priznajem da sam pomalo uživao gledajući prašnjava i poluuspaničena lica po povratku u koral pored hotela. Lekcija je delovala: film je jedno a praksa nešto sasvim drugo, pa se tako nesudjeni Lorensi tiho povukoše u svoje sobe. Lično, ja sam dva puta u životu seo na kamilu – prvi i poslednji put. Sutradan smo nastavili prema prvim peščanim dinama i džipovi Nisan patrol (ulubljeni i izvareni na svim zamislivim mestima) zaustaviše se pred jednom malom uzvišicom. Dok je vodič uz pomoć simpatične mešavine italijanskog i engleskog jezika deklamovao ono što je znao o „Ratovima zvezda“, neprimetno sam se odvojio od grupe i krenuo napred za svoj groš. Spustivši se niz jednu dinu odbauljavši preko druge, ugledao sam dve jadne palme, jedine žive stvorove u ovom moru peska. Sa ivice sledeće dine ugledao sam dobro poznate artefakte pustinjske Tatuine u jednoj dalekoj, dalekoj galaksiji… Čudan je osećaj kada ugledate nešto što ste mogli da vidite samo na bioskopskom platnu. Mesto je delovalo napušteno, nije bilo svuda prisutnih prodavaca djindjuva i ostalih dragunlija kojih u arapskim zemljama ima napretek. Ubrzo sam se našao pored energetsko-emisionih antena očekujući da se pojavi Luk Skajvoker. I posle toliko godina od snimanja filma, kulise su delovale začudjujuće očuvano, verovatno zbog suve pustinjske klime. Odjednom, pokvarivši čaroliju momenta izleteše iza jednog zida dve pokretne prodavnice suvenira u vidu dva musava dečaka. Ljubazno sam se otarasio njihovog društva i uputio ih u smeru iz koga sam došao rekavši im da ide grupa turista koji jedva čekaju da kupe njihove proizvode. Znam da to nije bilo lepo od mene ali je sebičnost (?) jednog amatera-fotografa ipak prevagnula. Nastavio sam da snimam… i tako sačekao moje saputnike sa nevinim izrazom na licu. Imao sam, kako bi se reklo čiste fotografije pozornice, poprišta zbivanja ove čudesne spejsopere koja je postavila nove, više standarde koji i danas, uz retke izuzetke još nisu nadmašeni. Da ponovo pomenem „Odiseju 2001“ : Artur Klark je pomalo neskromno primetio da ako neko želi da snimi bolji film, moraće da ga snima na licu mesta. Sa malo mašte, uspeo sam da sebi dočaram jedno takvo mesto.
Teks i fotografije izvorno su objavljene na stranicama Astronomskog magazina. Uz dozvolu portala i autora prenosimo u cijelosti tekst i fotografije koje tastaturom i ccd senzorom potpisuje Slavko Stojanov.
